Paranazalne šupljine (sinus paranasales) su parne koštane šupljine kostiju lica pokrivene respiratornom sluznicom, koja je u ovoj regiji daleko tanja nego u nosu. Sinusi se dele na vilične (maksilarne), čeone (frontalne), etmoidne I sfenoidne sinuse. Svi su preko svojih izvodnih kanala ili otvora povezani sa kavumom nosa (zajedničkim nosnim hodnikom).
Sinusitis pretstavlja zapaljenski proces sluznice paranazalnih šupljina. Najčešće su zahvaćeni maksilarni i etmoidni, a redje frontalni i sfenoidalni sinusi. Prema kliničkom toku bolesti zapaljenje sluzokože paranazalnih šupljina može biti akutno i hronično. Najčešće inflamacija (upala ) zahvata samo jedan sinus (monosinusitis) ali ako si inflamirana dva ili više sinusa onda je polisinusitis dok zapaljenje svih paranazalnih šupljina označava pansinusitis.
Sinusitis može biti izazvan infektivnim agensima ( virusi, bakterije, gljivice ), alergijskim reakcijama , traumatskom povredom (neposredno u toku povredjivanja ili kasnije inficiranjem hematoma sinusa koji služi kao hranljiva podloga bakterijama), kao posledica barotrauma (kada usled naglih I velikih promena atmosferskog pritiska u sinusima nastaje eksudat (izliv tečnosti ) koji se sekundarno inficira ), prilikom kupanja u bakteriološki zagadjenim vodama (rekama, jezerima, bazenima, moru). Sinusitis može nastati i kombinacijom dva ili više uzročnih faktora istovremeno.
Ukoliko zapaljenje počinje kao virusno , po pravilu se nastavi kao sekundarno kontaminirano bakterijama. Najčešće indentifikovane bakterije koje izazivaju sinusitis su Streptococcus pneumoniae, Haemphilus influenae ,Staphylococcus aureus I Escherichia coli.
Postoje određeni lokalni I opšti faktori koji pogoduju nastanku akutnih sinusitisa. Lokalni faktori koji otežavaju ( onemogućavaju ) drenažu sinusa opstruisanjem njihovih izvodnih otvora su : devijacija nosne pregrade (septuma) , edem nosnih konhi (konnha buloza), mala sinusna ušća, alergijski i nealergijsi rhinitis ( edem sluzokože, polipi nosa i sinusa), adenoidne vegetacije, strana tela, kao I benigni i maligni tumori nazoparanazalne regije i epifarinksa.
Od opštih faktora značajni su : loš imunobiološki status organizma, iscrpljenost, zamor, izloženost hladnom, suvom, vlažnom vazduhu.
Infekcija u paranazalne sinuse dospeva na više načina. Najlogičniji put je rinogeni put ( putem nosa ). Paranazalne šupljine su direktno preko svojih duktusa I ostijuma ( kanala I otvora ) povezane sa kavumom nosa. Sinusi su ne samo anatomski već i embriološki a samim tim i funkcionalno celina sa nosnom šupljinom. Na drugom mestu uzročnika upale sinusa je upala dentogenim putem. Inflamatorni procesi sa zubnih korenova gornje vilice ( naročito od 4 do 6 ) mogu prodorom u vilični sinus da izazovu infekciju. Stvaranje oroantralne fistule prilikom ekstrakcije zuba takođe dovodi do sinusitisa.
Karakter anatomskopatoloških promena u sinusima zavisi od vrste I intenziteta infekcije. Akutni sinusitis može biti kataralan (vrsta zapaljenja sluznice pri kome se stvaraju u manjoj ili većoj količini serozni eksudat) i purulentan (vrsta zapaljenja pri kome se stvara gnojni eksudat ), a hronični sinusitis kataralan, purulentan i hiperplastičan ( zadebljala sluznica ).
U kliničkoj slici kad akutne upale sinusa javlja se opšta i lokalna simptomatologija. Lokalni simptomi su : pritisak i bol u predelu sinusa,jednostrana ili obostrana opstrukcija nosa , sekrecija iz nosa ( takodje jednostrana ili obostrana ) često sa primesama krvi, a može da se javi i edem (otok ) u predelu zahvaćenog sinusa. U zavisnosti od vrste prouzrokovača infekcije može biti prisutan I fetor.
Opšti simptomi su : povšena telesna temperatura, malaksalost,glavobolja, gubitak apetita…
Kod hroničnog sinusitisa simptomatologija nije burna ukoliko se ne nadovežu sinusogene komplikacije. Glavni klinički simptomi i znaci su uporna zapušenost nosa i dugotrajna purulentna nazalna sekrecija, poremećaj mirisa, disfunkcija auditivnih tuba, često I glavobolja. Bolesnik je afebrilan ali zamoren i bezvoljan, pati od nesanice i gubitka apetita.
Akutna I hronična zapaljenja paranazalnih šupljiuna mogu dovesti do ozbiljnih oboljenja. Komplikacije sinusitisa su stanja u kojima se zapaljenski proces sa sluznice propagira na periost i/ili na susedna I udaljena tkiva i organe.
Prema formi kliničkog ispoljavanja rinosinusogene komplikacije mogu biti egzokranijalne I endokranijalne. Egzokranijalne komplikacije su : orbitalne komplikacije (edem očnih kapaka,celulitis (infekcija očnog tkiva ), flegmona (gnojno zapaljenje) orbite,apsces orbite (lokalizovano nakupljanje gnojne kolekcije ),sindrom gornje orbitalne fistule ), osteomijelitis ( upala kosti sa razaranjem uzrokovana bakterijama, gljivicama ili mikrobakterijama ) kostiju lica i lobanje (ostemijelitis maksile, frontalne kosti,sfenoidalne kosti ), oboljanje srednjeg uva ( zapaljenja srednjeg uva), limfoepitelijalnog prstena ždrela, zapaljenje larinksa, traheobronhiajalnog stable, pluća (pogoršanje bronhijalne astme), polipi nosa I sinusa (multipla polipoza, antrohoanalni polip), mukokele (cistična promena ispunjena mukoznim sadržajem ) paranazalnih sinusa.
Endokranijalne komplikacije su : meningitis (upala moždanih ovojnica, zaštitnih membrane koje obavijaju mozak I kičmenu moždinu ),epiduralni apsces, subduralni apsces, cerabralni apsces, tromboflebitis kavenrnoznog venskog sinusa.
Dijagnoza akutnog i hroničnog sinusitisa se postavlja na osnovu anamneze, kliničkog nalaza, bakteriološke analize brisa nosa i RTG ( CT ) snimka paranazalnih sinusa.
Lečenje nekomplikovanog akutnog sinusitisa je konzervativno i ima dva osnovna cilja : borbu protiv infekcije i omogućavanje što bolje drenaže.
Prvi cilj se postiže davanjem uobičajenih doza antibiotika širokog spectra dejstva ili još bolje adekvatnog antibiotika prema antibiogramu. Drenaža sekreta iz sinusa može se poboljšati vazokonstriktornim kapima za nos koje smanjuju edem sluzokože nosa i sinusnog ostijuma. U tu svrhu može se vršiti aspiracija sekreta iz sinusa uz pomoć negativnog pritiska metodom po Proetzu.
Uz antibiotike i vazokonstriktorne kapi po potrebi se primenjuju simptomatski lekovi – analgetici, kao I vitamini i inhalacije.
Indikacija za hirurško lečenje postoji u slučaju akutnih i hroničnih sinusitisa koji ne reaguju na adekvatnu konzervativnu terapiju, a stvaraju se znatne subjektivne tegobe bolesniku, prete komplikacijama ili su već doveli do egzo ili endokranijalnih komplikacija. Hirurško lečenje obuhvata metode klasične i endoskopske hirurgije. Klasične (spoljašnje ) metode su usmerene na sam sinus a endoskopska hirurgija sinusa pretstavlja sistem hirurških postupaka koji se izvodi endonazalnim putem pod kontrolom endoskopa.
Autor: dr Bogdan Jašović,
specijalista otorinolaringologije